Историјат
На основу записа Основна школа у Рготини почела је са радом први пут школске 1844/1845. године. Школу су финансирали родитељи ђака и мештани. Први учитељ био је Илија Поповић.
Од 1868. године школа је имала уџбенике који су били издати по Вуковом правопису.
Рад са једним одељењем одвијао се све до Српско-турског рата 1876.год. Рад је настављен после рата.
Од школске 1883/1884. године школа је четвороразредна и има два учитеља који раде у комбинованим одељењима.
У периоду од 1884-1894. године школа је радила у непознатим просторијама. Школовање у то време није било обавезно.
Нова школска зграда отворена је 1894. године, у којој су радили два учитеља.
Од 1927. године отвара се и разредна настава у новој школској згради. Тако се школа из године у годину дограђивала и развијала, са све већим бројем ученика и наставника.
Данас школа има око 100 ученика, 30 радника, стручног сарадника-педагога, библиотекара… Опремљена је модерним наставним средствима, рачунарима, интернетом, видео-бимом, спортским теренима, кабинетима…
Школа је одиграла значајну улогу у целокупном развоју просвете и културе у овом месту. Од 30.7.2019. године директор школе је Горица Гроздановић.
Мисија школе
Мисија школе је да подстиче лични развој ученика и наставника, да негује мултикултуралност и толеранцију.
Визија школе
Визија школе је модерно опремљена школа, центар локалне заједнице, са стручним кадром мотивисаним за развој и усавршавање, са ученицима којима је омогућено да расту и развијају се у складу са својим способностима, развију своју креативност, поштују своју и туђу националну припадност.
По њему носимо име
Јеремија Илић Јегор је рођен 5. марта 1919.године, у Рготини, од оца Станимира и мајке Христине. Ту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Зајечару. Жеља ми је била да постане учитељ, те се након положене мале матуре уписао и Учитељску школу у Алексинцу. Отац му је био један од најнапреднијих људи у селу, па је Јеремија већ у родитељском дому постао привржен свему што је напредно. То је била добра основа да кроз школу и ваннаставни рад израсте у свесног и одлучног борца за социјалну правду и, уопште, хуманије односе у друштву. Рано је постао скојевац и укључио се свим срцем у активности напредног средњошколског покрета у Алексинцу, а и шире. Многи ђаци Учитељске школе у Алексинцу били су под снажним утицајем КПЈ и, уопште, марксистичке идеологије.
Реакционарни елементи у граду и полиција нису остали равнодушни према оваквом стању у Учитељској школи. По наређењу среског начелника, ухапшено је 11 ученика, за које је Министарство просвете, у фебруару 1937.године, донело одлуку да буду искључени из школе, с тим да се могу уписати у неку другу учитељску школу, али не двојица од њих у исту школу. Јеремији Илићу је одобрено да се упише у Учитељку школу у Осијеку. И тамо је Илић пропагирао комунистичке идеје и снабдевао заинтересоване другове, којих је било све више, марксистичком литературом. Предајући му сведочанство о завршеном четвртом разреду, директор му је саопштио да због своје комунистичке опредељености неће моћи у тој школи да упише пети разред.
Школске 1937/1938. године Илић је пети разред завршио у Учитељској школи у Ужицу. Тамо су услови за политичке активности биле знатно повољније; велика већина ђака петог разреда била је обухваћена организованим радом у духу интенција КПЈ, тј. њене идејне платформе.
Године 1938. Јеремија Илић Јегор је примљен у чланство КПЈ. За време школског распуста Илић је био веома активан у свом родном месту. Посебно се истицао у раду рготинске Омладинске секције Удружења Тимочана и Краинаца, која је формирана на оснивачкој скупштини, одржаној баш у његовој кући. У раду ове секције Илић је највећу помоћ добијао од Љубомира Нешића и Добривоја Радосављевића.
Крајем октобра 1938.године почео је да ради као учитељ у Стењевцу (Срез деспотовачки). И тамо је, судећи по забелешци школског надзорника, био критички расположен према државном уређењу.
У првој половини 1940.године био је у сталној вези са члановима Окружног комитета КПЈ у Јагодини. У Стењевцу је учитељевао само две школске године. Наиме, Министарство просвете га је, као неподобног, 31.августа 1940.године, отпустило из службе. Знало се да он, поред осталог, редовно даје и ревносно сакупља прилоге за Црвену помоћ. То је за ондашње Министарство просвете било неопростиво. Вративши се у Рготину, Илић је наставио са још снажнијом револуционарном активношћу. У октобру 1940.године, изабран је за члана Окружног комитета КПЈ за Зајечарски срез.
Пошто је жарко желео да се у просветној струци усавршава, Јеремија Илић Јегор одлази у Скопље и на Филозофском факултету уписује педагошку групу предмета. Избијање рата, међутим, омело је његово даље школовање.
Ускоро је почело хапшење комуниста у читавој Тимочкој крајини, па је Илић прешао у илегалност. Налазио се од тада ван Рготине, али је ипак присуствовао формирању партизанске десетине у свом селу. Као члан Окружног комитета боравио је углавном на територији Бољевачког среза и сав се посветио извршавању партијских задатака. Био је један од главних организатора устанка против окупатора у бољевачком крају.
Почетком октобра 1941.године, одмах након погибије Љубомира Нешића на Стеванским ливадама, Јеремија Илић Јегор постаје политички комесар Крајинског партизанског одреда. На тој дужности је и погинуо од Немаца у ноћи између 4. и 5. октобра у Салашу.
Остао је упамћен као велики слободар и бескомпромисан борац против фашизма. Његов отац Станимир погинуо је 9.фебруара 1943.године у сукобу с недићевцима у Рготини.